Presto

Babi Jeleni

Uskršnja zvona kucaju o vrata:
Sada će staru izdubiti zdelu.
Skrušeno, vernici, ruke od zlata,
Dižu u svetlost i kažu jelu:

„To je od njega, to je od njega...“
A crkva baca jutarnju senu.
„Blagoslovi, gospode! Nije zgorega,
Siđi u dom naš, makar u trenu!“

Svečanom trpezom puši se draga
Čorba, patničkim krikom iz zdele.
O mrve hleba! O vino! O blaga
Vest koju su, kroz veke žnjele

Kazaljke neba skrivenim lukom,
Strpljivo, dok sa trećim petlom,
Onaj što nije zajauko
Na krstu, stigao novim svetlom,

Da osvešta vino i hleb, krišom,
I vine ih tučnom nebu, zatim,
Spržene u jari, mivene kišom,
S jedrih čokota i klasjem zlatnim.

U vazduh osvetljen sto poleti:
„Tbog tebe, svete, ja sam presvisno!
Jedite moje telo, iz plaveti,
I pijte krv – božju prisnost!

A u dan sudnji, na znak mog prsta
Svi ćete vi, o krotki! K meni,
Zvucima trube, tako mi krsta,
Uzleteti mojim putem plamenim!

Al kome tajnu da poverim?
Užasu Urvine neba? Il snazi žežene,
A tužne slave, što presto rasu:
- Ako vas nije, nema ni mene!“