Odar

Tanji

I

Rano umrli, vaš počinak je nebeski znamen,
I obasjava svet, s nedostižnom jasnoćom, skrušen.
Zalud vam trave, uz mirni nadgrobni kamen,
Uspavanku o nadmoći jalove zemlje pevuše!

Kako još bruje vaša zvona! A mi, zavidljivi,
Hitamo grobljanskim kapelama u grču,
Il, očarani, ko povetarac u konjskoj grivi,
Da vas vidimo međ vencima, darovane smrću!

Al zaticasmo vas, o žalosti, okružene bližnjima,
Koji su, skamenjeni, netremice slušali kako
Plamičci sveća zbore da vas sve manje ima
Svakom kapljom voska skliznulom srebrnim čirakom.

I tad shvatismo odjednom: sudba nam nije ista!
I da vas je, zasut cvećem, uzvišeni vaš odar
Ustoličio u mlade mrtve. A nad glavom vam zablista
Svetokrug od plavog, spokojnog nebeskog svoda!

II

Zavejani prahom godina dugih, iznenada
Izranjali ste iz trava, tužniji od noćne rose,
Pa mašući nam, zamicali put nemih livada,
I, sa stidom, što smo još živi, budili smo se...

Kad klasje bi čeznulo da otpočine na stolu hlebom,
I jara jednako treptala iznad puteva i voda,
Nismo znali, na grob cveće da spustimo il nebo,
Jer bleštalo je slavom, kao vaš skroviti odar.

III

Zar zato smo tako dugo živeli: samo
– Jedva se vukući ka groblju – za nemušto slavlje,
Da vam, dok počivate, blaženi, stavljamo
Sveže i mirisno cveće – na uzglavlje?!

Grob s dečakom

Ovde leži Rembo: čim krštenje minu
- Artir; sin pobožne žene i vojnika.
Vratio se s puta, da u rodnu glinu
Siđe i počine logom od svog krika.

Umesto da prati dobru brazdu pluga
U blesku lemeša prepozna duh boga,
Rugo mu se kako ume samo sluga.
Zbog čega mu beše odsečena noga.

Spava ili mora? Za takve dečake
Svet je slabi plamsaj dogorelih sveća.
Šta radi, samotan, na dnu hladne rake?

Sniva Ofeliju, gde s vodenog cveća,
Sa vencem na glavi, pomračena uma,
Uzdiže se bela, bez krila, bez šuma...

Kuća

Znam, ona me negde čeka,
u neko jutro, podne, veče,
makar ko prah, ili jeka,
da stignem do nje, nepostojeće.

Tu je, kraj druma, u šumi,
s velikim dvorištem, zelenim.
Za prošćem, krošnja lipe zašumi,
ili se samo pričulo meni?

I, trom, iz polja se vraćam,
od plodnosti zemlje - bez reči,
ženi i deci, slavom orača,
u dom, nas, nepostojećih.

Ruke mi pune pšeničnog zlata,
a rodbina me, ispod venje,
gleda iz starih kućnih vrata,
na zajedničko ponosna mrenje.

Mreška dan lišćem stepenište.
Na prvi stepenik moram.
Taknem ga, konji zanjište,
i kuća se odmakne, za korak.

I to se događa, naizmenično:
kad kuća postoji - mene nema.
I istina o meni - tek je sličnost
sa odsutnošću njenog trema.

Ima li je, ili ne? Za nju, dan
ne pita: krov joj obasjava
tajnim suncem: i to je san,
i ja u njemu dugo spavam?

...I u snu se da uđem - odlučujem?
Al kako stići do trema?
Hrastovih vrata zasun tu je.
A mene, sada, nigde nema...

Slušam, a ne čujem ništa.
Iz pojate, žedna, zableji stoka.
I neko viri iz dvorišta:
Čuvarkuća, plavog, krupnog, oka?

Rastera stoku, oduva seno,
sruši se, i u temelju drema.
Kaže u snu: sad me dragocenom
smatraj, kada me više nema!

Tu je, ali, nekako i nije.
Kuća je, samo nije ko kuće.
Jer, grade je iste čarolije
za trajanjem i iščeznućem!