Odar

Tanji

I

Rano umrli, vaš počinak je nebeski znamen,
I obasjava svet, s nedostižnom jasnoćom, skrušen.
Zalud vam trave, uz mirni nadgrobni kamen,
Uspavanku o nadmoći jalove zemlje pevuše!

Kako još bruje vaša zvona! A mi, zavidljivi,
Hitamo grobljanskim kapelama u grču,
Il, očarani, ko povetarac u konjskoj grivi,
Da vas vidimo međ vencima, darovane smrću!

Al zaticasmo vas, o žalosti, okružene bližnjima,
Koji su, skamenjeni, netremice slušali kako
Plamičci sveća zbore da vas sve manje ima
Svakom kapljom voska skliznulom srebrnim čirakom.

I tad shvatismo odjednom: sudba nam nije ista!
I da vas je, zasut cvećem, uzvišeni vaš odar
Ustoličio u mlade mrtve. A nad glavom vam zablista
Svetokrug od plavog, spokojnog nebeskog svoda!

II

Zavejani prahom godina dugih, iznenada
Izranjali ste iz trava, tužniji od noćne rose,
Pa mašući nam, zamicali put nemih livada,
I, sa stidom, što smo još živi, budili smo se...

Kad klasje bi čeznulo da otpočine na stolu hlebom,
I jara jednako treptala iznad puteva i voda,
Nismo znali, na grob cveće da spustimo il nebo,
Jer bleštalo je slavom, kao vaš skroviti odar.

III

Zar zato smo tako dugo živeli: samo
– Jedva se vukući ka groblju – za nemušto slavlje,
Da vam, dok počivate, blaženi, stavljamo
Sveže i mirisno cveće – na uzglavlje?!